Таи ђи ћуан је вештина која у себи уједињује више компоненти. То је холистичка метода која се примењује као део интегративне медицине, (спортска) борилачка вештина и животна филозофија. Обједињује различите физичке, духовне технике и филозофске приступе. Таи ђи ћуан истовремено третира тело и дух и у себи уједињује сва фундаментална знања потребна за то. У Таи ђи ћуан-y као свеобухватној холистичкој методи се не може одвојити метода унапређења здравља од борилачке вештине. Мора у себи да садржи све те елементе, јер се без тога своди на празне успорене покрете - успорену фискултуру. Таи ђи ћуан је идеалан као превентивна метода, која такође може да се упражњава и у сврху рехабилитације и лечења. Настанак Таи ђи ћуан-а је делом легенда. Најстарији подаци нас упућују око 2700 год. пре н.е. у период Хуанг Тиа – "Жутог Цара", за кога се зна да је упражњавао систем вежби Тао Јин, које су весници, предходници Таи ђи ћуан-а. У трећем веку н.е. лекар Хуан То је осмислио систем вежби назване "покрети пет животиња", али историја Таи ђи ћуан-а почиње доласком учитеља Та Мо који је око 530. год. н.е.донео систем вежби из којих је настала борилачка метода манастира Шао Лин. Негде у 14. веку велики таоистички учитељ Чанг Сан-фенг, на основу древних знања и мудрости којима је владао, као што је Ји Ђинг, Конфучијанство, Будизам, Таоизам, створио је систем вежби први пут под називом Таи ђи ћуан. Како је настајао у манастирима, дубока усмереност ка себи даривала је миран дух вежбачима који су проналазили природан и здрав начин јачања и тренирања тела, али и духа. Због тога Таи ђи ћуан често називају медитацијом у покрету. Древни кинески филозофи су схватили да је енергија која нам удахњује живот део енергије Универзума. Непрекидни ток и размена те енергије обезбеђује ток живота. Док је размена неометана, биолошки системи функционишу исправно и хармонично. Болест настаје неравнотежом између унутрашњег и спољашњег окружења, тј.поремећајем цикличног кружења - размене. Вежбање Таи ђи ћуан-а представља непосредну примену тог цикличног кружења. Покрет у Таи ђи ћуан-y је начин да ток енергије спроведемо кроз наше мишиће, ум, емоције и дух. То је спровођење древне филозофије кроз покрет, тј. спровођење духовности кроз мишиће. Као метода рехабилитације Таи ђи ћуан је систем успореног кретања које се изводи без застоја. Свест о непрекидном току, цикличном кретању, је оно што обезбеђује напајање исцељујућом енергијом које се управо дешава кроз то кружење. У извођењу покрета, колико год он изгледао лак и једноставан, учествује цело тело и целокупна свест. Покрети су природни, опуштени, лагани, меки, кружни и везани за дубоко опуштајуће – абдоминално дисање које опушта и умирује тело, али и ум. Здравствено-енергетска вредност Таи ђи ћуан-а није у самим покретима, у вежбању форме, већ у унутрашњем садржају - у умећу акумулирања и дистрибуције унутрашње, животне енергије – ћи-а, што је унутрашњи садржај - структура Таи ђи ћуан-а. Колико је Таи ђи ћуан сложен систем, указује и сам назив који садржи више појмова у себи. Таи ђи је назив за крајњи принцип у кинеској филозофији, приказан симболом Јина и Јанга. Ћуан значи песница, али и кретање, вежба, а на дубљем нивоу означава контролу над властитим покретима и присутност снаге ума, као покретачке силе свих физичких акција. Значи Таи ђи ћуан би значио систем за уравнотежење супротности помоћу физичке активности, контролисане умом. Као методу унапређења здравља могу да га практикују сви, без обзира на године, физичке предиспозиције, кондицију, јер нема контраиндикације за вежбање. Вежбач није ограничен својим способностима, годинама, или здравственим стањем. Таи ђи ћуан данас практикује око 20% светске популације, што га доводи у ред најпопуларнијих вежби на свету. Нагла популарност, произилази из позитивних ефеката које се постижу практиковањем ове древне вештине. Међутим не смемо заборавити да је Таи ђи ћуан и борилачка вештина и да је као грана Wu shu-а предложен и за олимпијску дисциплину.