Са подацима од: 14.04.2009.
Традиционална медицина у развијеним земљамаСве шира распрострањеност традиционалне (алтернативне, комплементарне) медицине у развијеним земљама израз је цивилизацијског мегатренда у оквиру кога се одвија транзиција Модерне у Постмодерну. У Европи је, за нагли продор алтернативне медицине, карактеристичан пример Велике Британије. Наиме, 1986. године, Британско лекарско удружење је публиковало извештај према коме је алтернативна медицина била одбачена као делатност која «није у сагласности са природним законима» (1). Седам година касније међутим, у новом извештају, Британско медицинско удружење сопштава како се све више лекара интересује за «неконвенционалне» терапије и препоручује како увођење «неконвенционалних» терапија у наставу медицинских факултета, тако и успостављање постдипломских програма како би се лекари обавестили о техникама које користе алтернативни терапеути, као и о могућим добробитима тих техника за пацијенте“ (2). Један од разлога за овакав преображај свакако је била одлука Министарства здравља које је, 1991. године, прихватило захтеве корисника здравствене заштите да се Национална здравствена служба отвори за алтернативну медицину и одобрило породичним лекарима да алтернативне терапеуте запосле као придружено особље. У то време је већ приличан број лекара опште медицине, саобразно тадашњим уговорима, плаћао трошкове за алтернативне третмане њихових пацијената с тим што су, формално, сарадњу са алтернативним терапеутима водили као део рада такозваних клиника за унапређење здравља (3). Иначе, према једном истраживању из тог времена, 25% лекара опште медицине било је изразило жељу да у оквиру своје праксе пружају и услуге из домена алтернативне медицине (4). Већ 1998. године, 60% лекара опште медицине су или сами пружали услуге алтернативне медицине, или су за то ангажовали медицинске сестре које су прошле едукацију из одговарајуће алтернативне терапије, или су своје пацијенте упућивали неком алтернативном терапеуту (5). Према студији из 2004, пак, 83% анкетираних здравствених радника из примарне здравствене заштите (лекари, медицинске сестре и други ангажовани здравствени посленици) одговорило је да су већ били упутили или утицали на упућивање пацијената на лечење код практичара алтернативне медицине. Главни разлози које су наводили били су захтеви пацијената (68%), као и неуспех конвенционалног лечења (58%) (6). У Великој Британији, уз то, брзо се повећавао и број алтернативних терапеута. Између 1981. и 2007. године наиме, број регистрованих алтернативних практичара се повећао од око 13.500 на око 90.000 (7). Паралелно са бројем терапеута повећавало се и коришћење услуга. Према анкети ББЦ-а из августа 1999. године, тако, процењено је да сваке године услуге алтерантивних терапеута користи 20% укупног становништва што је готово двоструки пораст у односу на 1993. годину када је корисника било 11% (8), а већ 2004 процењено је да 46% грађана Велике Британије током живота користи једну или више алтернативних терапија (9) . Осим тога, према процени из 1999. године, око 30% грађана користило је алтернативне медицинске поступке и у виду самопомоћи (10). Што се тиче других земаља Европске Заједнице, тамо се, сваке године, алтернативним терапеутима обраћа између 10 и 25% одраслог становништва (11). Број корисника се, када се узме у обзир вишегодишње коришћење алтернативне медицине пење на 70% (Немачка) (12). У Израелу, између 42% и 60% лекара примарне здравствене заштите упућује своје пацијенте алтернативним терапеутима, а према истраживању из 2000. године алтернативне медицинске терапије је користило 10,2% становника, што је у односу на 1994 готово двоструко повећање (13). У Аустралији, према проценама аустралијске Владе, сваке године алтернативну медицину користи 57% грађана (14). А што се тиче Канаде, ту је, према истраживању из 1999. године, током шест месеци алтернативне терпије користило 24% становника, док је 70% њих користило разне производе за природно здравље (15). У САД, у односу на 1990. годину када се алтернативним терапеутима обраћало 34% становника (16), 1997 се тај проценат повећао на 42% (17). Међу старијима од 65 година, према истраживању из 2005. године, алтернативну медицину користило је 88% анкетираних (18). Што се, пак, тиче положаја алтернативне медицине, у Сједињем Државама је дошло до преокрета сличног оном из Велике Британије. Наиме, 1993. године, Америчко медицинско удружење је у своме водичу за кориснике здравствене заштите назвало алтернативне терапије «недоказаним, оповргнутим, контроверзним, преварантским, надрилекарским и уопште сумњивим приступима за решавање здравствених проблема.» (19). Такође, у Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине, 1998. године, било је објављено неколико веома критичких текстова, приказа случајева и писама о одређеним алтернативним терапијама. Уредници су алтернативну медицину дефинисали као «медицину која није научно испитана и чији заговорници поричу потребу за таквим испитивањем» (20). Међутим, 1995. године, Америчко медицинско удружење је прекинуло да о алтернативној медицини говори као о надрилекарству и заузело званични став на основу кога позива своје чланове да се са алтернативном медицином боље упознају (21). Уз то, 1997. године, уредници Јоурнал оф тхе Америцан Медицал Ассоциатион, званичног научног гласила Америчког медицинског удружења, ставили су алтернативну медицину на треће место по важности, од укупно 86 области којима се часопис бави. Што се тиче читалаца истог часописа, они су алтернативну медицину рангирали на седмо место, од 73 области које би часопис, по њиховом мишљењу, морао да покрива (22). Дакако, значајним делом, број корисника терапија алтернативне медицине је израз места које она има у здравственом систему. У Европи је, према подацима из 2001., бављење алтернативном медицином регулисано на више начина: а) у Белгији, Великој Британији, Данској, Ирској, Малти, Мађарској, Немачкој, Норвешкој, Русији, Финској, Холандији, Швајцарској и Шведској алтернативном медицином се могу бавити и лекари и терапеути који имају одговарајуће образовање из терапије којом се баве. б) У Аустрији, Италији, Литванији, Француској, Шпанији, алтернативним се терапијама, формално, могу бавити само лекари, али судска пракса је толерантна према раду алтернативних терапеута (у Шпанији је, на пример, Врховни суд донео више одлука према којима алтенативни терапеути који имају едукацију из области којом се баве, могу да се баве лечењем) (23). Овакави степен прихваћености био је удружен са високом покривеношћу здравственим осигурањем. Приватно здравствено осигурање, наиме, покрива делимично или потпуно трошкове лечења алтернативним терапијама у Аустрији, Белгији, Великој Британији, Данској, Ирској, Луксембургу, Малти, Немачкој, Норвешкој, Финској, Холандији, и Швајцарској. Државно осигурање, пак, покрива, најчешће делимично и под одређеним условима, трошкове лечења алтернативним терапијама у Аустрији, Финској, Француској, Немачкој, Ирској, Италији, Малти, Холандији, Норвешкој, Шведској, Швајцарској и Великој Британији. Уз све ове податке у вези коришћења алтернативне медицине, најзначајнији показатељ њеног све већег прихватања је њена трансформација од маргиналне предузетничке активности у део корпоративне економије. Годишње, на пример, у Великој Британији за алтернативне терапије потроши се 1 милијарда фунти, док су трошкови за модерну медицину 40 милијарди фунти (24). У Аустралији, 1996. године, трошкови за алтернативне терапије износили су преко милијарду аустралијсих долара (25). У Канади, исте године, за алтернативну медицину је потрошено 3,8 милијарди долара. Од тога, 1,8 милијарди за саме терапије, 937 милиона на биље и витаминске препарате, 104 милиона на разне дијете, и више од 998 милиона на књиге (26). У САД, од 14 милијарди долара колико је потрошено на алтернативне терапије 1990. године, укупни трошкови су 1997. порасли на 28 милијарди долара (27). Вук Стамболовић Референце:
| ||||||||||