Акупунктура је једна од метода Кинеске традиционалне медицине. Акупунктурни систем је представљен меридијанима и акупунктурним тачкама, у којима су ћи -енергија и крв најповршније и најприступачније. Убадањем игала у одређене акупунктурне тачке одговарајућим техникама, уклања се опструкција меридијана и побољшава проток ћи и крви у њему. Акупунктуром је могуће активирати сензорне путеве преноса сигнала, сегментну активацију висцералних органа, ендогеног опиоидног система, ендотелног вазодилататорног система, регулацију ензимске активности, активацију пинеалне жлезде, регулацију експресије гена, повећање имунолошке функције организма. Акупунктурном стимулацијом могу се постићи: аналгезија, хипоестезија, вазодилатација, бронходилатација, имунолошки одговор, спазмолитички ефекат, антиинфламаторни, антихипертензивни, ACTH- слични ефекат, морфиномиметички, антиадитивни, липолитички, аноректички, седативни и антидепресивни, антистресни, антианемички, антихолестерински и др. ефекти. Утврђено је да код неких поремећаја акупунктура показује боље резултате него класична медицина (хронични болови различитог порекла и психосоматски поремећаји). На X конгресу Светске федерације акупунктуре и моксибустије–WFAS, 1993 г. у Пекингу, СЗО је препоручила да се акупунктуром може лечити више од 300 болести. Велики број светских осигуравајућих кућа ову чињеницу прихвата и покрива трошкове. Акупунктура је у Европи у сталној употреби од 1928 г. (прве информације: Rhune-1683 и Kampfer 1712 г.), a у Србији од 1934. године (др Павловић, после специјализације оториноларингологије у Паризу). Секција за акупунктуру Српског лекарског друштва постоји од 1977 г. Интересовање за примену акупунктуре на западу је све веће.