Традиционална медицина, истински посматрано, као појам није ни традиционална, нити медицина. Традиција је много пута на овим просторима прекидана, изложена разним утицајима других здравствених култура и веома зависна од микролокалитета, времена и појединаца. Са друге стране, ако медицину посматрамо као систем знања и искустава , такав систем није описан у нашој традиционалној медицини, па је тачније традиционалну медицину називати народним лечењем, које обухвата старе потврђене технике , али и нове са којима се тек упознаје. То не значи да нису учињени огромни напори великог броја наших научника да се народно лечење етаблира, од којих су најпопуларнији Академик Проф. Др Јован Туцаков са сарадницима, Др Ристо Гостушки, Проф .Реља В. Катић, а раније Васа Пелагић, Захарије Орфелин и многи други непроучени аутори. Међутим, изостала је коначна савремена процена нашег народног блага, па и евентуална стандардизована популаризација од стране државних институција, које су се приклониле агресивнијим и ефикаснијим западним здравственим системима. На жалост, успостављање везе медицинске дијагностике и начина лечења опште популације је традиционално у овој области било неефиксно. Можемо закључити да народно лечење данас представља једну флуидну мешавину, која се може превести у системско стање , ако се отклоне њени недостаци, опасности и неукости. За то је потребно њено студирање и практиковање од стране стручњака и професионалаца уз оснивање едукативног Центра за народно лечење. Српско народно лечење је у пракси, углавном, орално оријентисано ка коришћењу у исхрани, превентиви и лечењу природних материја из блиског окружења: хране, лековитог биља и приправака, као и лековитих минералних вода. Такође је јасна оријентација ка неинвазивним техникама, масаже, домаћег лечења рукама, а у новије време и ка другим неинвазивним техникама, попут молитве и посете светим местима. Ова распрострењеност је општа, а ефикасност недоучена.