Деца "Тиршове" улице

ИЗВОР: Б92
ПИШЕ: СОФИЈИН ОТАЦ, АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ

Србија је препуна ружних прича. Откада смо се овде вратили после пет година проведених у Енглеској, доживели смо их и превише. И баш због тога, важно је скренути пажњу на то да постоје и оне лепе, као што је ова о "Тиршовој" и оздрављењу наше ћерке Софије, која је пре седам месеци рођена са комплексном срчаном маном.

Свака болница у Србији заражена је болестима наших нарави и нашег здравственог система - хронично нељубазних сестара и лекара, акутно некоректног односа према пацијентима, вирусом дугих редова и бескрајног чекања, епидемијом заказивања преко везе и улажења преко реда, итд. Али је у "Тиршовој" тога ипак тако мало, да се човек осећа као да је у некој другој, западнијој и богатијој земљи.

Гледајући негу коју је наша беба имала, људи су нас често питали ко нам је био веза. Нико. Није било потребе "потезати" куму, стрица кардиологове братанице, тетку шогора докторове жене, комшију који ујутру шета пекинезера са пудлицом главне сестре. Када су утврдили да је Софија почела да посустаје, у року од седам дана размотрили су њен случај на лекарској комисији и заказали операцију. Ни да смо остали у Енглеској, не бисмо брже дошли на ред. Можда смо имали среће, како се то каже. Али у шок соби је са Софијом после операције било троје новорођенчади, донетих такорећи из мајчиних утроба право на операциони сто. Дакле, рекао бих да се ту деца оперишу на време.

Ова држава и овај здравствени систем огрезли су у корупцији. А ипак, у “Тиршовој” нам нико ништа није тражио. А није баш да нисам питао. Дан уочи операције, на обавезном предоперативном разговору са кардиохирургом, питао сам др Херцога, насамо, шта му и колико треба. Био сам спреман, тада, да му платим шта год пожели. “Ја сам дете социјализма", одговорио ми је, “ја имам и више него што ми треба”.

Помало је такијех јунака. Израчунао сам да је у каријери спасао неколико хиљада деце, српске, бошњачке, црногорске, мађарске, босанске и херцеговачке. Другим речима, у било којој групи од пар стотина људи, сва је прилика, биће и неко кога је он оперисао. Др Херцог иде у позориште, а у публици седи десетак оних који, да није њега, никада не би доживели ту премијеру. Када је Маракана пуна, куца више од стотину његових срца.

Др Херцог није једини лекар у “Тиршовој” који се и даље сећа Хипократове заклетве. Многи родитељи оду са кардиологије и не знајући колико је драгоцен рад анестезиолога попут др Вучићевића, који је нашу Софију уводио 90 минута у анестезију како би се што више смањио ризик од оштећења виталних органа и функција. Без дијагностичара као што је наш Воја Парезановић или Ида Јовановић и други, никада не бисмо сазнали због чега је нашој беби лоше. Без др Дучића, Херцеговца, благе др Тање и “строге” др Ирене, главне сестре Еме и многих других, не бисмо прошли кроз све ово само са једним малим ожиљком на Софијином и нашим срцима.

Опчињени Фармама и Сулејманима, таквим људима у овом друштву не поклањамо готово никакву пажњу. А морали бисмо, ако не због њих самих, а оно да би нам се деца сутра бавила медицином а не турбо-фолком.

У најкраћем, у “Тиршовој” се лече наше бебе, и кад би и тај камен земље Србије био разрушен, онда заиста не бих веровао у то да је могуће изградити ову земљу и друштво, и гледао бих само како да поново, овог пута заувек, одемо одавде. Срећом, није тако, и због таквих људи смо још увек ту.

Заблуда је да у “Тиршовој” лече само децу. Лече и нас, родитеље и грађане ове земље. Лече нас од уверења да у Србији постоји само апатија, незнање, инерција и лењост, и враћају веру у људскост и стручност. Да “Тиршове” нема, требало би је измислити.

А да би она опстала, потребно је у њу улагати. Ја ћу, као њихов вечити дужник, од сваке плате један мали део уплаћивати на жиро рачун клинике. Ако би сваки родитељ чије су дете излечили урадио исто, “Тиршова” би цветала. Као и увек, можемо чекати да неко други нешто уради уместо нас, или можемо направити мали напор да заједно одржавамо и изграђујемо оно вредно што имамо у нашем друштву. Три клика на сајту клинике може бити довољно да се спасе нечије срце.